Poremecaji licnosti

Definicija

Antisocijalni poremećaj ličnosti je vid hronične promene ponašanja koje karakteriše razmišljanje, ponašanje  i odnose sa drugima kao nefunkcionalne i destruktivne. Osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti obično ne zanima šta je ispravno a šta ne i često ne uvažavaju prava, želje i osećanja drugih ljudi.

 Ovaj poremećaj se još naziva i sociopatija, psihopatija, asocijalna ličnost, što sve ukazuje na poremećaj zasnovan na suprotstavljanju socijalnim  normama.

Ove osobe teže da protivureče drugima, manipulišu njima,  budu grubi ili ih tretiraju sa hladnom nezainteresovanošću.  Često mogu prekršiti zakon i dospeti u nevolju, pri čemu ne pokazuju da osećaju krivicu ili kajanje. Mogu lagati, ponašati se nasilno ili impulsivno i imati problem sa zloupotrebom droga ili alkohola. Ove osobine često čine osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti nesposobnim da ispune svoje porodične, poslovne ili školske obaveze.

 

Znaci i simptomi

Uključuju:  

Grubo zanemarivanje lične sigurnosti i sigurnosti drugih   

 Neprestano laganje i zastrašivanje  da bi prevarili ili iskoristili druge bez osećaja krivice  

Intenzivan egocentrizam, osećaj superiornosti i egzibicionizam

Sklonost ka kriminalnom ponašanju, patološkom laganju ili korišćenju lažnog imena, što ih često vodi u zatvor ili kazneno-popravnu ustanovu

Zloupotrebu supstanci i alkohola

Stalni otpor prema autoritetu i probelmi sa zakonom

Zlostavljanje dece i bračnog partnera i promiskuitetno ponašanje

Neprijateljstvo, iritabilnost, razdražljivost, impulsivnost, agresivnost i nasilnost

Nedostatak empatije i žaljenja što je povredio druge.

  Simptomi antisocijalnog poremećaja ličnosti mogu početi u detinjstvu, a očigledni su u toku druge i treće decenije života. Kod dece rani znaci poremećaja mogu biti surovost prema životinjama, nasilno ponašanje, impulsivnost ili napadi besa, društvena izolacija i loš uspeh u školi.

Iako se smatra doživotnim poremećajem, neki simptomi kao što je destruktivno i kriminalno ponašanje i zloupotreba droga i alkohola, mogu se ublažiti sa godinama.

 

Faktori rizika

Iako se ne znaju tačni uzroci nastanka ovog poremećaja, deluje da određeni faktori povećavaju rizik od njegovog razvijanja ili ispoljavanja.U njih spadaju:  

Dijagnoza poremećaja ponašanja kod dece

Porodična istorija antisocijalnog poremećaja ili drugih poremećaja ličnosti ili psihičkog oboljenja

Izloženost verbalnom, fizičkom ili seksualnom nasilju u detinjstvu

Nestabilan i haotičan porodični život u detinjstvu

Gubitak roditelja kroz tarumatičan razvod u detinjstvu

Zloupotreba supstanci od strane roditelja ili drugih članova porodice.

Muškarci su u većem riziku od nastanka premećaja od žena.  

 

Komplikacije, posledice i prateći problemi

Agresivnost koja je karakteristika ovog poremećaja vodi u verbalno i fizičko nasilje prema okolini. Ove osobe često mogu da postanu članovi kriminalnih bandi ili navijačkih grupa. Takođe je karakteristično rizično ponašanje uopšte, kao i rizično seksualno ponašanje.

Loš odnos prema deci, zloupotreba  i zanemarivanje deteta se javlja kod ovog poremećaja.

Prisutni su i zloupotreba supstanci i alkohola, problemi sa kockanjem, višestruka izdržavanja zatvorske kazne, kao i problemi u intimnim vezama, periodi depresije i anksioznosti, problemi u školi i na poslu.

 

Dijagnostički kriterijumi

Simptomi koji odgovaraju dijagnozi antisocijalnog poremećaja ličnosti uključuju:

Uzrast od 18 i više godina

Zavisni poremecaj licnosti je prepoznatljiv po opštem obrascu zavisnosti i težnji za potčinjavanjem drugima, bez kojih osoba veruje da ne može.Dominantne karakteristike su strah od napuštanja, hroničan nedostatak samopoštovanja i večito oslanjanje na druge ljude. Ispod manifestnog potčinjavanja se nalazi velika količina agresivnosti koja se ispoljava pasivno. Budući da ove osobe ne dozvoljavaju da agresivnost izađe na površinu, već je okreću ka sebi, gutaju je, jedan od čestih pratećih simptoma je vezan za anksioznost povodom sopstvenog zdravlja –hipohondrija.
Osoba koja ima zavisni poremećaj ličnosti najčešće ne prepoznaje svoj problem. Ovaj se poremećaj češće javlja kod žena, nego kod muškaraca. Najčešće počinje da se prepoznaje u ranom odraslom dobu. Prema statističkim podacima, učestalost ovog poremećaja ne prelazi 1% u opštoj populaciji, mada se navodi da se u praksi sreće još i ređe (do 0.6%).
Iako se smatra da je psihoterapijski lakše tretirati zavisni od narcističkog ili graničnog poremećaja ličnosti, efikasan tretman uključuje dosta vremena i izazova.

Zavisni poremećaj ličnosti – klinički opis i konceptualizacija:
Okidači i povodi za manifestovanjem zavisnog ponašanja kod ZPL su najčešće situacija u kojima osoba smatra da će biti ostavljena da se u nekoj situaciji snađe sama ili uzda u sebe. Tada se javljaju jake anksioznosti i pokušaj da se druga osoba (osoba od koje je pojedinac s problemom zavistan) privoli da ostane.
Zavisni poremećaj ličnosti manifestuje ponašanje koje je poslušno, pasivno, neasertivno i jasno je da osoba ima značajan nedostatak samopoštovanja.
U međuljudskim odnosima, zavisni poremećaj ličnosti se prepoznaje po ponašanjima u kojima se manifestuje spremnost da se žrtvuje za druge, kači za njih i, prevashodno, od drugih očekuje da preuzmu odgovornost.
Način mišljenja osobe s ovim problemom karakteriše sugestibilnost, preokupiranost međuljudskim odnosima. One su sklone da o voljenim osobama razmišljaju poput stalno zabrinutog ili prezaštićujućeg roditelja.
Dominantno osećanje je anksioznost, mada su osobe s ovim problemom često i stidljive (ili drugima tako izgledaju). Pod stresom one reaguju depresivnim osećanjima.
Temperament, odnosno urođeni obrazac reagovanja osoba sa ZPL se oslikava nižim nivoom energije, strašljivošću i prepoznatljivom povučenošću tokom detinjstva. Temperament bismo najbolje okarakterisali kao melanholičan.
Zavisni poremećaj ličnosti se prepoznaje i po obrascu emocionalne vezanosti koji je preokupiran. Preokupirani su, logično, održavanjem emotivnih veza koje za njih predstavljaju bazu sigurnosti. Ta preokupiranost je pojačana činjenicom da sebe vide u lošem, a druge, po pravilu, u dobrom svetlu.
Osnovna poruka koju su osobe sa zavisnim poremećajem dobijale tokom detinjstva od roditelja, mogla bi se sažeti rečenicom “Ne možeš ti to samostalno da uradiš”. Na osnovu toga su ti pojedinci počeli sebe da vide kao “fine i kulturne, ali nesposobne ili krhke osobe”. Takođe, ceo obrazac vaspitanja je doveo do toga da na svet gledaju kao na “mesto puno drugih ljudi koji su tu kad zatreba, da brinu i vode račna o onima koji to ne mogu sami”!
Jedan od najvažnijih kriterijuma na osnovu kojeg profesionalci postavljaju dijagnozu “zavisni poremećaj ličnosti” je oslanjanje na druge prilikom preuzimanja odgovornsti u gotovo svim, ili svim važnim oblastima života. Budući da je osoba ovakve organizacije ličnosti uverena da ne može da funkcioniše samostalno, ukoliko joj se jedan značajan odnos u životu završi, brzo će pronaći drugi na koji će moći da se oslanja. Većina životne energije je posvećenja održavanju veza s ljudima bez kojih, kako zavisna osoba veruje, ona ne može!

U psihoterapijama koje su direktivnije, poput kognitivno bihejvioralnih terapija, zavisni poremećaj ličnosti se posmatra i kroz deficit u socijalnim veštinama. Osnovne veštine koje nedostaju osobi sa zavisnim poremećajem su – nezavisnost, asertivnost i sposobnost da se usaglasi s drugima. Umesto ovih veština, osoba ispoljava ponašanje u kojem se lepi za druge, povlači se i ponaša potčinjeno i izbegava svaki konflikt (jer zna da je konflikti mogu prikazati u lošem svetlu i dovesti do gubitka značajnih veza s drugima).

U dubinskim,psihodinamskim terapijama je naglasak na razumevanju razloga iz kojeg se osoba ponaša emotivno nestabilno i zavisno. Iz te perspektive je veoma značajno ispitati poreklo i značenje separacione anksioznosti koju klijent oseća, kao i razloge za nedovoljno dobro uspostavljenu konstantnost objekta – sposobnost za upravljanje emocijama koja nas čini emotivno stabilnim i nezavisnim osobama.

U dubinskim terapijama se posebna pažnja posvećuje radu u transferu s ovim osobama. Transfer obiluje težnjama da terapeut preuzme odgovornost za klijenta i klijentov napredak. Klijent se često prikazuje kao “dobar đak”, “poslušno dete” i pokušava da se dopadne terapeutu na onaj način na koji mu je to polazilo za rukom s roditeljima. Ukoliko je terapeut aktivan i direktivan, klijent može biti još pasivniji očekujući da terapeut za njega uradi važne zadatke. Pošto je osnovna poruka koju su ovi klijenti dobijali od roditelja bila upućena na to da oni nisu sposobni da budu samostalni, to će se ogledati i u transferu s terapeutom. Naime, klijent će od terapeuta tražiti brojne savete i očekivaće da terapeut bude posebno brižan. Ukoliko terapeut ne odgovori adekvatno, prerano protumači ovakav transfer ili ne bude dovoljno pažljiv, terapija može biti ugrožena.
Ovakav transfer kod terapeuta budi prepoznatljiv kontratransfer. Terapeut će često imati doživljaj kao da želi da se povuče, odnosno emotivno distancira. Ukoliko terapeut ne prepozna, ne proradi i ne kontroliše svoja kontratransferna osećanja, klijent ih može prepoznati, a onda osetiti snažnu krivicu povodom svoje zavisnosti. Takav razvoj događaja je potencijalno ugrožavajuć za terapijski tok. Još jedna od kontratransfernih tendecija kod terapeuta je želja da odgovori na klijentove transferne “zahteve” – da ga neguje i brine o njemu. Kontratransferna osećanja će, naravno, zavisiti od ličnosti terapeuta. No, posebno je bitno da ih terapeut prepozna i iskoristi za rasvetljavanje odnosa koji se u terapiji formirao. Na taj način, fokusirajući se na odnos, klijent može najbolje razumeti kakve obrasce odnosa pravi u realnosti i iz kojih razloga, kakva očekivanja ima od ljudi i kako se oseća kada nisu ispunjena. Najzad, uz terapeutovu podršku klijent počinje da popunjava svoje nedostatke i uči da saobraća na kvalitativno drugačiji, nezavisniji i zreliji način.

Poremećaj se javlja u ranom odraslom dobu i češći je kod žena, nego kod muškaraca. Prevalencija histrioničnog poremećaja ličnosti u opštoj populaciji iznosi 2 do 3 %.

Klinički opis osoba s histrioničnim poremećajem ličnosti uključuje sledeće bitne stavke:
Njihovo ponašanje izgleda šarmantno i zavodljivo, traže pažnju, ali to rade na labilan način, pokazujući kapricioznost i, neretko, površno i sujeverno ponašanje.
Njihov interpersonalni stil je manipulativan sa osnovnom težnjom da budu u centru pažnje. Kako bi dobile željenu pažnju, često su sklone flertu i egzibicionističkim ponašanjima.
Njihov misaoni stil je usmeren na određene oblasti i na izbegavanje skrivene zavisnosti od drugih ljudi. Zavisnost poriču i negiraju, a dobrim delom je maskiraju obiljem apstraktnih tipiziranih tema.
Temperament ovih osoba je veoma responzivan na dečji način i orijentisan ka dobijanju nagrada. Mnogi stručnjaci tvrde da bitnu ulogu u razvoju ovog poremećaja imaju i genetski faktori.
Osnovna poruka koju su dobijale od roditelja, mogla bi se sažeti u sledećoj rečenici „ Dobićeš pažnju kada budeš radio/la ono što ja (roditelj) hoću“. S tim u vezi, osobe s ovim problemom su često rasle u porodicama u kojima nije bilo jasne strukture, nisu im postavljane jasne granice, a roditelji su pružali nedoslednu pažnju, tako da dete nije moglo da predvidi koja ponašanja su roditeljima poželjna. Takođe, roditelji dece koja su kasnije razvila ovaj poremećaj, često nisu bili skloni kritici i kažnjavanju, ali nisu bili sposobni ni za pokazivanje dubokih emocija i dosledno iskazivanje ljubavi.
Ono što ovakve osobe same sebi govore, svesno ili predsvesno, je da moraju biti u centru pažnje. Dakle, okrenute su ka ljudima, ali s ciljem da ih šarmiraju i od njih dobiju željenu pažnju.
Svet vide kao mesto koje ih čini nervoznim, anksioznim, stoga smatraju da „treba“ ili „mora“ da im se pruži posebna pažnja, uvažavanje i briga.
Optimalni kriterijum za prepoznavanje histrioničnog premećaja ličnosti iz DSM-IV-TR je onaj koji ukazuje da se ovakve osobe osećaju nelagodno u situacijama u kojima nisu u centru pažnje.

Pored poremećaja u temperamentu i mogućih genetskih faktora, na stvaranje ovog poremećaja, kao i svakog drugog poremećaja ličnosti, utiču rano detinjstvo i loši porodični obrasci. Osobe s ovim poremećajem su bile u lošem odnosu s roditeljem istog pola, a dobijale su (često neadekvatnu) pažnju od roditelja suprotnog pola. Takve osobe će se, još od adolescencije, jako truditi da zavedu pojedince suprotnog pola, i ulaziti u „igre moći“ sa osobama istog pola. Taj obrazac će se kod njih ponavljati tokom čitavog života, i u toku terapijskih seansi, sve dok ne dođe do poboljšanja. Budući da nisu uspele da se identifikuju s roditeljem svog pola, nikada nisu uspele da razviju stabilan identitet. Zavodljivost im, stoga, dobrim delom služi za kompenzovanje osećaja lične neadekvatnosti, konfuznog identiteta i seksualne uloge.
Osobe s ovim problemom najčešće na terapiju dolaze povodom problema u ljubavnim odnosima. Ukoliko je terapeut suprotnog pola, težiće da budu šarmantne i zavodljive. Ukoliko je, s druge strane, terapeut istog pola kao i osoba s ovim problemom, težiće da se takmiče, nameću svoje mišljenje i omalovaže terapeuta.
Ovakve osobe su sklone pokazivanju preteranih emocionalnih reakcija. Često su nefokusirane u seansama (takođe i u privatnom životu) i nedosledne. Pokazuju priličan deficit u ispoljavanju saosećanja, što je u skladu s njihovom idejom da treba da budu tretirane na posebno pažljiv način jer ih svet čini nervoznim. Njihovo mišljenje je puno vizualizacija, na svet gledaju globalno i ekspresionistički, nisu u stanju, niti su voljne da se fokusiraju na detalje. Oni su im nevažni i imaju priličan problem da na njih obrate pažnju. S druge strane, imaju izuzetno razvijenu sposobnost imaginacije. Od socijalnih veština, koje se inače, u skladu s normalnim razvojnim zadacima, uče u detinjstvu, najveće manjkavosti pokazuju kada treba da rešavaju probleme, da se usredsrede na sebe i svoje ciljeve. Često imaju probleme i s vođenjem računa o novcu i, generalno, pravljenjem i pridržavanjem planova i rasporeda.